Медицинска физиологија

 

Физиологија је природна наука која се бави проучавањем и тумачењем улоге фактора одговорних за настанак, развој и ток живота, са посебним акцентом на механизме који надзиру и регулишу животне процесе, тј. одржавају хомеостазу. Она се бави начином функционисања свих живих бића, од једноставних вируса до сложених вишећелијских организама какав је човек. Назив физиологија потиче од грчких речи physis (φυσις - природа) и logos (λόγος - наука). Док се физиологија бави нормалним функционисањем организма, медицина сагледава различите димензије болести, односно поремећаје функција; и у овом двојству се савршено огледа бинарни код, тако присутан у природи. Надамо се да је сада јасно зашто се Нобелова награда додељује за физиологију и медицину, а не само за медицину! Интересантно је да постоји сличност између физиологије и древног индијског учења Ayur-veda (āyus, што значи живот, и veda, што значи знање, наука), које представља систем традиционалне медицине у Индији, а у осталим деловима света се практикује као форма алтернативне медицине.


У историјском смислу, физиолог се као појам, први пут помиње у вези са идентичним називом чувеног алегоријског епа о животињама (насталог вероватно у касно хеленистичко доба , у другом веку у Египту), који је саопштавао не само природњачка знања византијске средине, него и основни став византијског односа према природи. У овом епу, материјални свет постоји не ради себе самог, већ у својим «сликама (симболима)» открива тајанствену суштину постојања. Физички космос је симбол духовног космоса, односи биолошког света садрже поруку о спиритуалним односима који леже у суштини бића. «Физиолог» је зато, као и други епови о животињама у Византији, једна врста метафизичког епа, или боље речено метафизичка алегорија. Епска алегорија «Физиолог» је на српски језик преведена као «Слово о ходећим и летећим створењима».


Касније је «Физиолог» сматран за неку врсту средњовековне зоологије, и садржавао је алегоријско-моралистичке описе разних животиња, стварних и фабулозних, дате питорескним стилом пуним фантастике и симболичних слика. Ова књига је представљала ризницу митских симбола, који су чиниле један од главних састојака средњовековног српског књижевног и уметничког израза, а посебно у „Мирослављевом јеванђељу".


Осим овога, постоје списи који датирају из средњег века, и у којима се појављују драгоцени подаци о биологији и физиологији . То су "Шестоднев Јована Егзарха" из 13. века, "Први одељак Књиге о постању", такође из 13. века, "Закон благоверног цара Стефана", из 14. века и, најзад, "Хиландарски медицински кодекс", из 15. до 16. века. Падом средњовековне српске државе и турском окупацијом зауставио се сваки научни и културни развој у српским земљама. Између 15. и 19. века Србију обилазе разни путописци из Азије и данашњих западноевропских држава, а биологија и физиологија се помињу и у делима Вука Караџића, Јоакима Вујића, Амија Буеа, Феликса Каница и Константина Јиричека.


На нашим просторима факултетска настава из физиологије датира од 1873. године, у оквиру предмета Зоологија са анатомијом и физиологијом на Филозофском факултету у Београду (први наставник Јосиф Панчић, који оснива Зоолошки и Ботанички кабинет у окриљу тадашњег Лицеја). До 1906. године предаје се Упоредна анатомија и физиологија у Зоолошком институту, а по оснивању Универзитета у Београду (1905) предаје се Физиологија са физиолошком хемијом, која претходи Биохемији. Код нас, утемељивачем физиологије засноване на експерименталном раду сматра се Иван Ђаја, који 1910. године оснива Катедру за физиологију у оквиру Физиолошког завода Универзитета у Београду - прва такве врсте међу Јужним Словенима. Институт за медицинску физиологију Медицинског факултета у Београду (данашњи назив) основан је 1921. године под називом Физиолошки завод (оснивач и први шеф Завода био је Рихард Буријан, рођен у Бечу, професор физиологије у Лајпцигу).


Сарадници и ученици Рихарда Буријана (посебно истичемо Милутина Нешковића и Илију Ђуричића) следили су идеју "да је физиологија првенствено експериментална наука, те је у могућности да студентима на очигледан начин - путем извођења експеримената, прикаже механизме живота, било у целини, било функције појединих органа или система. Тиме је уважавана доктрина руског физиолога и нобеловца светског гласа, Ивана Петровича Павлова, који је физиологију сагледавао кроз три димензије: физиологију ћелије, физиологију органа и физиологију организма као целине (интегративна физиологија). Дуго година овај у пракси потврђени концепт у образовању лекара следиле су генерације наставника и сарадника Катедре за медицинску физиологију Медицинског факултета у Београду.


Међутим, покушаји стандардизације медицинског универзитетског образовања на међународном нивоу, глобални информатички развој, као и захтеви за применом стриктних међународних прописа за заштиту права и добробити лабораторијских животиња, наметнули су другачији концепт у образовању лекара и извођењу практичне наставе из Медицинске физиологије Стално трагање за новинама у трансферу и продукцији знања, неминовно поставља питање односа између традиционалних достигнућа у образовању и захтева модерног доба. Тако се данас сматра прихватљивим да се део експеримената на експерименталним животињама, неопходних у практичној настави, замени компјутерским симулацијама (примена "виртуелне физиолошке лабораторије"), као и да се практична настава из Медицинске физиологије све више усклађује са клиничким дисциплинама, уз извођење великог броја метода из клиничке физиологије.